ПОЧЕТАК ЗЛАТНЕ ПРИЧЕ
Прва страница наше златне приче написана је 4. јула 1926. године. Те недјеље, у кафану „Путник“, на адреси Фра Грге Мартића 1, пристигло је педесетак заљубљеника у фудбалску игру који су одржали оснивачку скупштину Радникчког спортског клуба „Борац“.
Према бањалучкој легенди, која се преноси с кољена на кољена, имену нашег клуба кумовао је Веселин Маслеша који је током једне расправе око имена које би се требало наденути клубу који је био у настајању изрекао сада већ чувену:
„Ако се борите, уколико ћете се борити, за своја радничка права, зашто вам се клуб не би звао-Борац!“ рекао је Маслеша окупљенима у кафани „Путник“ и прије него што је одржана оснивачка скупштина, а његов приједлог прихваћен је са одушевљењем.
4.јула 1926. године за првог предсједника изабран је Рудолф Хитер, а Саву Новаковића допала је дужност потпредсједника. Црвена је изабрана за клупску боју, а прве дресове, Мустафа Софтић, секретар, купиће у Загребу.
Кажу да смо прву утакмицу одиграли 18. септембра против ШК Славија из Приједора, у првој Борчевој генерацији заиграли су: Здравко Шербл (први капитен), Владо Зељковић, Жарко Врањешевић, Јаков Барух, Велимир Амиџић, Јосип Земан, Лудвиг Кирбаумеру, Никола Пуцар, Миле Пуцар, Миле Прља, Руди Томан, Иван Сиглер, Фрањо Лемајић, Вјекослав Роквић, Лудвих Навркаљ, Бранко Илић, Младен Стефановић, Миле Стефановић Божидар Илић Карло Полић и Никола Бандић.На први трофеј наш Борац је до 27. маја 1928. године. Тада смо наступили на Турниру радничких спортских клубова у Сарајеву који је уприличен поводом отварања игралишта Хајдука на Скендерији.
У првој утакмици савладали смо имењака из Јајца са 6:1, а у финалу смо надиграли и Пролетер из Теслића са 4:2. Пехар који смо тог дана освојили у Сарајеву и данас краси нашу трофејну салу.
БОРАЦ ИДЕ НАПРИЈЕД, БАЊАЛУКА СЕ БУДИ
Наш клуб растао је из године у годину, а током „тридесетих“ постао је озбиљан такмац свим ривалима.
Највећи ривал био нам је „Крајишник“ са којим смо водили битке у градским дербијима током којих смо славили прве велике побједе. У сезони 1936 / 37 освајамо титулу шампиона Бањалуке. У конкуренцији чак девет клубоа из Бањалука наш Борац је био без премца, а „Крајишним“ смо тада, пред више од хиљаду гледалаца, „тукли“ са чак 3:0.
У Бањалуци се тада прионуло и на градњу стадиону који је, под именом Стадион „Бана Богољуба Кујунџића“ отворен 5. септембра 1937. године, а који ће касније да постане наша фудбалска кућа свима добро знана као Градски стадион.
ЗАБРАНА РАДА И НОВИ УСПОН
Ратни вихор захватиће четрдесетих година читаву планету, а наша Бањалука пала је у канџе злогласног режима НДХ који је донио одлуку о забрани рада нашег клуба.
Како сваком злу једном дође крај тако је било и са овим, а по ослобођењу Бањалука ФК Борац поново је почео са радом. Обновитељска скупштина одржана је 23. јуна 1945. године у Банском двору ,за првог, послијератног, предсједника изабран је Нико Јуринчић.
Дан касније одиграли смо и повратничку утакмицу пред више од 300 гледала. За наш клуб тада су заиграли војници из неколико дивизија Народнослободилачке војске.
Већ почетком 1946. године стекли смо прилику да се домогнемо пласмана у новофрмирану Прву лигу ФНР Југославије, а битку за једно мјесто које је припадало Народној републици Босни и Херцеговини водили смо са мостарским Вележом и сарајевским Жељезничарем.
Наша екипа била је на добром путу, а одлука о новом прволигашу падала је 6.јула у Бањалуци. У прву лигу нас је водио реми или минималан пораз од Жељезничара, али нисмо успјели. Пораз од 2:0 означио је крај великог сна који ћемо да досањамо годинама касније.
Памти се, из овог периода, и прва титула јуниорског шампиона БиХ коју смо освојили 1948. године, а нашу златну генерацију омладинаца тада је као тренер предводио Александар Мастела.
ПОВРАТАК У ДРУГОЛИГАШКИ РАНГ
С почетком „педесетих“ освајамо и прву републичку титулу. Било је то 1951. године, а онда смо добили прилику да се у разигравању са сарајевским „Жељом“ изборимо и квалификације и пласман у Другу лигу. На терену смо, у „мајсторици“ одиграној у Мостару савладали великог нам ривала са 3:2, али је ту био крај-за „зеленим столом“ дошло је до укидања Друге лиге.
Двије године касније освојамо титулу Бањалучког подсавеза која нам доноси директан пласман у Другу лигу, која је поново формирана, али и квалификационе окршаје за улазак у Прву лигу.
Ипак, у дуелима са Одредом из Љубљане и Пролетером из Осијека нисмо успјели да се домогнемо прволигашког друштва, а у Другој лиги задржали смо се тек једну сезону.
На повратак у друголигашки ранг морали смо да чекамо до сезоне 1957/58 када смо у квалификацијама прво савладали Текстилац. У Дервенти је било 5:1, у Бањалуци 8:3 за наш Борац. Након тога дочекао нас је сплитски Далматинац којем смо очитали двије фудбалске лекције. У Сплиту смо их савладали са чак 10:2, а у Бањалуци смо славили са 4:3 и тако смо по други пут стигли до Друге лиге.
На Градском стадиону, крајем „педесетих“, никле су сјеверна и јужна трибина за стајање, а Божидар Јовановић, 15. маја 1957. године прославиће и своју 500. утакмицу одиграну за наш клуб.
ПРВОЛИГАШКИ РАНГ ПОСТАЈЕ ЈАВА
Док је свијет увелико тресла рокенрол грозница, у Бањалуци је она фудбалска достизала врхунац. Прволигашки сан који се снивао више до три деценије коначно је постао јава. ФК Борац по први пут се домогао Прве лиге освајањем шампионске титуле у друголигашком каравну у сезони 1960/1961. Са капитенском траком око руке предводио нас је „златни олимпијац“ Томо Кнез који је био задужен за „Борчев ситан вез“ из којег је Момчило Спасојевић једанаест пута затресао мрежу ривала.
Са клупе нас је предводио Мирко Кокотовић, а за ФК Борац тада су играли: Станислав Колак, Јово Радевић, Исмет Бишчевић, Мухамер Куленовић, Бране Кривокућа, Адем Касумовић, Перо Алфиревић, Никола Везмар, Миле Томљеновић, Томо Кнез, Младен Тимотијевић, Андрија Јурић, Ивица Андријевић, Суад Шврака, Момчило Спасојевић, Радомир Јанковић, Анте Гомбовић, Богомил Гомиршек и Нијаз Куленовић.
Прву, историјску, утакмицу у Првој лиги одиграли смо 20. августа 1961. године, а у Бањалуци смо поготком Никице Везмара савладали сплитски Хајдук са 1:0. Дебитантски наступ у Првој лиги, ипак, нећемо памтити по добром. Освојили смо једанаест бодова који су нам били довољни за „фењер“, али да смо били тврд орах казује и посљедња утакмица те сезоне у којој смо у Бањалуци савладали Црвену звезду са 2:1.
У друголигашком рангу провешћемо скоро децениј, а у Борцу ће тих година да стасају и неки од наших највећих играча и тренера. На велику сцену закорачили су Илија Миљуш, Ненад Гавриловић, Хуснија Фазлић, Пашо Бећирбашић, Јосип Пелц, Смаил Алагић, Хикмет Кушмић и многи други који ће у нашем Борац да оставе неизбрисив траг.
БЕОГРАДСКО ФИНАЛЕ, ЕВРОПСКИ ДЕБИ И ПОЛА ВИЈЕКА ПОСТОЈАЊА
Чачак, 12.јул. 1970. године. Судар два Борца, а улог-прволигашка виза. Наша екипа стигла је крај Мораве са бањалучким голом предности, а већ уводом дијелу реванш утакмице Хуснија Фазлић „заледио“ је 15 000 гледалаца у Чачку. Борац из Бањалуке по други пут се домогао прволигашког каравана југословенског фудбала. Била је то круна сјајне сезоне током које се освојила титула у Другој лиги.
На сцену ступа и Абид Ковачевић који је био Борчево дијете од малих ногу, а на гол пристиже и Маријан Јантољак који ће ускоро да буде проглажен и за најбољег чувара мреже у Југославији. На Градском стадиони засијали су и рефлектори, а на терену опет смо тврд орах свима. Усталили смо се у друштву најбољих југословенских клубова, али у сезони 1973/74 поново идемо у нижи ранг.
Из Друге лиге стижемо до великог успјеха. Наш Борац домогао се финала Купа Југославије или како се тада звало такмичења „Купа маршала Тита“. У београдској борби за трофеј, 29.новембра 1974. године, чекао нас је Хајдук из Сплита који нас је, након деведесет минута игре, савладао са 1:0.
Генерација које је стигла до финала Купа маршала Тита вратила нас је и у прволигашки ранг, а 17. септембра 1975. године по први пут смо заиграли и на европској сцени. У Купу побједника купова први ривал нам је био Римеланж из Луксембурга. Била је то историјска ноћ за наш клуб украшена блиставом побједом резултатом 9:0.
Памтиће се да је Милош Цетина постигао наш први европски гол, а памтиће се и да је Мухамед „Фишер“ Ибрахимбеговић чак пет пута тресао мрежу гостију из Луксембурга. Побједу смо остварили и у реваншу, било је 5:1 за Борац, а онда нас је чекао двомеч са Андерлехтом. Белгијска екипа нас је надиграла у Бањалуци, резултатом 3:0, али смо им се реванширали на „Хејселу.“ Мухамед Ибрахимбеговић постигао је гол којим је нанио једини пораз Андерлехту на путу до побједничког пехара Купа побједника купова.
Наш клуб прославио је и педесет година постојања, а свечана академија одржана је у Дому културе 26. децембра 1976. године. ФК Борац за педесет година израстао је у клуб о којем се бираним ријечима говорило од Вардара до Триглава, а сви спортски ривали знали су их у Бањалуци увијек чека тежак терен и екипа која ће да брани част клуба и града онако како јој и доликује имену.
„ПРОЦВЈЕТАЛА БИЈЕЛА ЛАЛА“
Почетком „осамдесетих“ поново одлазимо у друголигашки ранг у којем ће да проведемо скоро читаву деценију током које ћемо да остваримо и један од највећих успјеха у клупској историји, али и да режирамо један од највећих подвига у фудбалској историји бивше Југославије.
За сва времена остаће уписано да је ФК Борац из Бањалуке, као друголигаш, успио да освоји „Куп маршала Тита“. У великом финалу, одиграном 11. маја 1988. године савладали смо Црвену звезду, а гол вриједан трофеја постигао је Сенад Лупић у 60. минуту утакмице. Један од јунака утакмице био је и Слободан Каралић који је одбранио пенал Драгану Стојковић. Пјесма коју је спјевао капитен Дамир Шпица постала је ванвременски хит:
„Процвјетала бијела лала, узели смо Куп маршала.“
Пут ка вратима фудбалске историје започели смо 7. маја 1987. године у Козарској Дубици. Тамошњи Радник „добио“ је девет лопти у мрежу, а онда смо, на путу до 32 најбоља клуба у Купу Југославије, редом рушили Електробосну, Козару, Рудар Приједор, Јединство и Леотар.
До београдског финала и епског окршаја са Црвеном звездом нанизали смо још неколико великих побједа. Уз игру за памћење елиминисали смо Осијек, Спартак из Суботице, Војводину и Приштину.
У Бањалуци је, на тадашњем Тргу Евдарда Кардеља, приређен величанствен дочека спортским херојима из Платонове на улице на којем се окупило више од 30 000 навијача.
На крилима великог успјеха наш Борац је наставио са добрим резултатима, а поново је изашао и на европску сцену. На Градски стадион је стигао Металист из Харкова којег смо у првој утакмици савладали са 2:0, али нас је пораз у гостима, резултатом 4:0 коштао пласмана у наредну рунду Купа побједника купова.
Ипак, то није поколебало никога у нашем клубу. Повратак у Прву лигу Југославије био је наредни задатак, а до циља се стигло у оној епској утакмици са Пролетером када ни игла није могла да падне на дупке пун Градски стадион.
Пенал рулет стао је на нашу страну, а ФК Борац се након осам година проведених у друголигашком друштву вратио у Прву лигу.
ЕВРОПСКИ ТРОФЕЈ У СЈЕНИ РАТНОГ ВИХОРА
Почетом „деведесетих“ година прошлог вијека остварен је и набољи пласман у Првој лиги. Наш Борац је сезону 1990/91 завршио на четвртој позицији, а испред нас су боље пласирани били само Црвена звезда, Динамо и Партизан. Клупско руководство предвођено Месудом Мулаомеровићем, Милорадом Славнићем и Хуснијом Фазлићем радило је сјајан посао, али бројне планове за будућност прекинуће „виша сила“.
Ратни вихор већ је полако захватао бившу Југославију, али наш Борац, упркос свему, успијева да се домогне и европског трофеја. На посљедњем издању турнира Митропа куп одиграном у Фочи наши „црвено плави“ савладали су Фочу и Вашуташ, а трофеј Митропа купа завршио је у трајном власништву ФК Борац.
Убрзо је почела и нова борба за фудбалски опстанак нашег клуба. Због ратних дешавања били смо присиљени да своје утакмице играмо ван Бањалуке и да наступамо у Првој и Другој лиги Југославије. Били смо домаћини у Сенти, Ваљеву, Костолцу, Сремској Митровици, Панчеву, Новом Саду, Шиду, Кули и Бачу, а фудбал, иако је жеља за резултатом увијек била присутна, тих година је био у другом плану.
ФУДБАЛ СЕ ВРАЋА У МОДУ
Рат је стао и лопта се поново закотрљала на нашим теренима, а крајем 1995. године одигран је епски двомеч у борби трофеј у Купу Републике Српске. Једни наспрам других нашли су се фудбалери Борца и Рудара из Приједора. Први дуел, одигран у Приједору пред око 5000 гледалаца 16. децембра, завршен је резултатом 2:2. Реванш је био онакав какав само фудбал и живот могу да режирају. Планиран за 20. децембар због густе магле је пролонгиран за три дана касније. Актере великог финала дочекало је више од 20 000 гледалаца, а Милорад Билбија у самом финишу утакмице постиже гол за коначних 3:2. ФК Борац освојио је свој први Куп Републике Српске.
Кренуло је и првенство Републике Српске у којем ће Борац наредних година да игра једну од најважнијих улога. Премијерну утакмицу у првенству Републике Српске одиграли смо у Новом Граду, 16. марта 1996. године, а на стадиону „Млакве“ савладали смо Слободу са 3:0.
Ипак, до прве шампионске титуле у првенству Републике Српске стижемо тек у сезони 2000/2001, а у међувремену смо успјели да се домогнемо још једног трофеја у Купу Републике Српске савладавши у финалу Јединство из Брчког 1996.године.
УЛАЗАК У 21. ВИЈЕК: ПРЕМИЈЕРЛИГАШКО ДРУШТВО
На свој 75. рођендан наш Борац стиже и до своје прве шампионске титуле у Републици Српској, а наши „црвено плави“ одиграли су сјајну сезону 2000/2001 у којој су стекли дванаест бодова предности у односу на другопласирану Слободу.
На прославу 75. рођендана, те 2001. године, стигла нам је и репрезентација Југославије, али и ФК Војводина, београдски „вјечити ривали“ и ФК Обилић. Биле су то утакмице за памћење, али и прилика да се наш клуб, поново, покаже у пуном сјају.
ФК Борац био је учесник првог издања Премијер лиге БиХ у сезони 2002/2003 у којом смо дебитовали 4. августа 2002. године на гостовању у Угљевику. Тада смо стигли и до прве побједе, резултатом 2:1 уз два поготка Владимира Каралића.
Боравак у премијерлигашком друштву обиљежиће бројни успони и падови, а на први трофеј у такмичењима под окриљем Н/ФС БиХ чекали смо до 2010. године, а до тада ћемо два пута постати шампиони Републике Српске уз један освојени трофеј у Купу Републике Српске.
ТРОФЕЈ У КУПУ БИХ И ПРВА ШАМПИОНСКА ТИТУЛА
Прво финале Купа БиХ одиграли смо 2004. године, а тада нам је трофеј измакао у делу са екипом Модриче. До нове прилике да Куп БиХ донесемо у Трофејну салу на Градском стадиону стигли смо 2010. године. У финалном двомечу чекао нас је окршај са екипом Жељезничара. Бањалучки дуел завршен је резултатом 1:1, а на стадиону „Грбавица“ било је 2:2. Пресудило је правило „гол у гостима“ и капитен Оливер Јандрић високо је у зрак подигао трофеј намијењен побједнику Купа БиХ који нам је донио и излазак на европску сцену након осамнаест година.
Тамо нас је чекала швајцарска Лозана. У гостима смо изгубили 1:0, а на нашем Градском стадиону завршено је 1:1.Европска епизода је завршена раније од очекиваног, али су наши „црвено плави“ сезону која је тек почела привели крају на најбољи могући начин. Након трофеја у Купу БиХ стигла је и шампионска титула Премијер лиге које смо се домогли у сезони 2010/2011. Са клупе нас је предводио Владо Јагодић , а током тридесет премијерлигашких утакмица остварили смо учинак од 19 побједа, седам ремија и четири пораза.
Дрес нашег клуба тада су носили: Борис Распудић, Оливер Јандрић, Дарко Малетић, Асмир Авдукић, Стево Николић, Душко Стајић, Борислав Микић, Срђан Граховац, Милан Ступар, Леонид Ћорић, Вуле Тривуновић,Марко Максимовић, Бранислав Крунић, Драгослав Стакић, Немања Видаковић, Перица Станчески, Бојан Петрић, Раде Вељовић, Дражен Међедовић, Бојан Пузигаћа, Немања Дамјановић, Душко Сакан, Љубиша Вукеља, Драшко Жарић, Милан Муминовић, Милан Срећо, Вукашин Беновић, Синиша Дујаковић, Синиша Марчетић, Немања Продановић, Никола Лубурић и Александар Петровић.
Након освојене шампионске титуле услиједиће и квалификације за Лигу шампиона. Жријебом у Ниону за ривала смо добили Макаби из Хаифе. У првој утакмици, одиграној у гостима, повели смо голом Бориса Распудића, али је Макаби до краја стигао до убједљиве побједе резултатом 5:1. На „Градском“ смо успјели да им се реванширамо, побједом од 3:2, али не и да направимо подвиг.
ПУТ ДО ДРУГЕ ШАМПИОНСКЕ ТИТУЛЕ
Борчева историја проткана је и болним поразима, а таквих је било и на путу који је требало да се превали како би Великан из Платонове поново засијао у пуном сјају. Напуштао је наш клуб премијерлигашко друштво укупно у четири наврата, али од посљедњег повратка , 2019.године, па све до данас ниже успјехе.
У тешком тренутку предсједничке функције латио се Вицо Зељковић, данас предсједник Н/ФС БиХ и Фудбалског савеза Републике Српске , а подршка је стигла и од надлежних институција Републике Српске. ФК Борац, након турбулентних резултата, почео је да ниже успјехе, а 2020.године оствариће и велики успјех на европској сцени. Стојан Врањеш, капитен ФК Борац, погодио је мрежу Сутјеске из Никшића, а „црвено плави“, након четрдесет и пет година, изборили су пласман у другу рунду квалификација неког европског такмичења.
У наредном колу европских квалификација Стојана Врањеша и саиграче зауставиће Рио Аве, али је то био наговјештај једне успјешне сезоне. Тако је и било. ФК Борац, по други пут у својој историји, стиже од шампионске титуле у Премијер лиги БиХ и то након великог преокрета током фудбалског прољећа.
Наши „црвено плави“ стигли су и престигли предност ФК Сарајево, главног такмаца, па су 23. маја 2021. године након побједе над Тузла Ситијем прославили освајање шампионске титуле.
Екипу су, те сезоне, са клупе предводили Владо Јагодић у првом и Марко Максимовић, у другом дијелу сезоне, а дрес нашег клуба носили су: Стојан Врањеш, Александар Субић, Јово Лукић, Бојан Павловић, Никола Лакић, Лука Дамјановић, Синиша Дујаковић, Марко Јовановић, Ђорђе Милојевић, Немања Јаничић, Даглас Круз, Ђорђе Ћосић, Марко Кујунџић, Владан Даниловић, Александар Радуловић, Дејан Босанчић, Марко Бртан, Александар Војновић, Давид Чавић, Дино Калесић, Алмедин Зиљкић, Горан Закарић, Милош Борвчанин, Мамаду Жало, Иван Црнов, Бојан Марковић, Дејан Узелац, Дино Ћорић, Дејан Мелег, Бобан Георгијев, Доналд Молс, Панајотис Мораитис, Елвис Механовић, Амар Тахрић.
Одиграли су наши „црвено плави“ тада и финале Купа БиХ у којем смо, након пенала, поражени од екипе Сарајева
ТРЕЋА ПРЕМИЈЕРЛИГАШКА ТИТУЛА
До треће премијерлигашке титуле стигли смо у сезони 2023/24 коју смо започели европским окршајима са бечком Аустријом. У аустријској престоници претрпјели смо пораз резултатом 1:0, а на Градском стадиону у Бањалуци поражени смо са 2:1.
Ипак, рана европска елиминација није нас поколебала. Наши „црвено плави“ у нову сезону ушли су ријешени да се домогну шампионске титуле, а на крају су успјели да остваре зацртани циљ.
Са клупе нас је предводио Винко Мариновић, а дрес ФК Борац носили су: Срђан Граховац, Стојан Врањеш, Александар Субић, Себастијан Херера, Зоран Квржић, Јаков Благаић, Дамир Хреља, Јово Лукић, Милан Макарић, Енвер Кулашин, Макс Јурај Ћелић, Давид Чавић, Василије Терзић, Саво Шушић, Јован Нишић, Давид Вуковић, Марко Милошевић, Бојан Павловић, Никола Ћетковић, Бојан Павловић, Стефан Марчетић, Никола Пејовић, Хорхе Кортез, Рослан Барски, Стефан Фићовић, Ален Јуриљ, Јанез Пишек, Федор Предраговић, Немања Михајловић, Павле Ђајић, Давид Стјепановић.
Поново смо се домогли и финала Купа БиХ у којем смо, након двомеча, поражени од екипе Зрињског.
1740 МИНУТА ЕВРОПСКОГ СНА
Након треће шампионске титуле наш клуб зацртао је јасан циљ-искорак на европској сцени, а сан бројних Борчевих генерација постао је јава на најбољи могући начин.
ФК Борац, у сезони 2024/25 на свој европски пут кренуо је из квалификација за Лигу шампиона, а за првог ривала добили смо екипу Егнатије. У Бањалуци смо славили са 1:0, а онда смо на тешком гостовању у Елбасану, преко пенала, стигли до наредне рунде. Тамо нас је сачекао ПАОК из Солуна којем смо, након двије утакмице, пружили руку као бољем ривалу, а ми смо продужили у наредне европске борбе које ће да нам донесу један од највећих успјеха у клупској историји.
ФК Борац постао је први премијерлигашки клуб који се домогао нокаут фазе једног европског такмичења, а у Конференцијској лиги стигли смо до осмине финала.
Наши „црвено плави“ одиграли су 18 утакмица на свом европском путу, а памтиће се дуели у Будимпешти. Памтиће се реми са Панатинаикосом на Градском стадиону и побједа над ЛАСК-ом. Памтиће се чудесне ноћи у Никозији и Љубљани, а памтиће се и да смо Рапиду у сред Беча показали зубе.
Европска прича коју смо режирали под тренерском командом нашег Младена Жижовића остаје да се преноси с кољена на кољена уз наду свих којима је Борац у срцу да ће се једног дана и поновити.
Вијек постојања
Наш клуб, наш Великан из Платонове, ове године прославља вијек постојања.
ФК Борац је, за свих ових година, исписао бројне, златне, странице спортске историје Бањалуке.
ФК Борац надалеко је чувен по својим резултатима, по свом борбеном духу који се преноси с генереције на генерацију, по великанима фудбалске игре који су стасали у “црвено плавом” дресу и људима који су дјелима, на и ван терена, допринијели томе да је нап клуб, данас, један од највећих симбола Бањалуке.
Од првих дана, оних оснивачких у кафани “Путник", па све до данас, наш клуб је остао вјеран идеји-да се бори, да не одустаје, да храбро и одважно иде напријед.
Иза нас су бројне велике побједе, али памтимо и болне поразе који су нас учинили јачим.
На понос нам је блистава историја која нам даје мотив, али и обавезу да из дана у дан будемо све бољи. Научени ми да је у животу важно бити борац и тако ће да буде-све док Врбас Бањалуком тече.
